"Kao što bez sejanja neće biti žetve, tako i bez rada, bez privrede, nema blagoslova."

.Pupinovo detinjstvo, odrastanje i sazrevanje.


Print Friendly Print Get a PDF version of this webpage PDF

Pupinovo detinjstvo bilo je od izuzetnog uticaja na njegov razvoj od seljančeta do svetskog naučnika i pronalazača. Iz njegovog detinjstva dominantni su uticaji roditelja, tradicije i društvenih oklnosti, doživljaja s` pašnjaka i školovanje.

Uticaj roditelja na Pupinov život i razvoj

Mihajlo Pupin je sin Konstantina i Olimpijade iz banatskog sela Idvora. Olimpijada je rodila desetoro dece, pet sinova i pet kćeri. Dečije bolesti preživeli su samo sin Mihajlo i njegove tri sestre: Hristina, Persida i Ljubica. Veliki broj dece i velika smrtnost, kao obeležja teških uslova i borbe za opstanak kod Srba nisu bili retkost. To navodi na razmišljanja o grubom genetskom odabiru, i asocira na sudbinu prethodnog srpskog velikana Vuka Karadžića.

Uticaj roditeljskog vaspitanja na život i razvoj Pupina izrazit je. Do sada je, skoro isključivo, analiziran uticaj njegove majke kojoj je posvetio svoju autobiografsku knjigu. U Pupinovim sećanjima dominiraju uspomene na majku koja je pratila njegove uspehe na osnovnim studijama u Americi i doktorskim studijama u Evropi. S` njom je komunicirao još 13 godina posle očeve smrti. Pored majke, nesumnjivo je postojao i uticaj Pupinovog oca, i taj uticaj ne treba zanemarivati.

Iz Pupinove autobiografske knjige vidi se da je uspomena na oca Konstantina upečatljiva, emotivna i trajna. On se, i posle pedeset godina, kao svetski naučnik i akademik, seća odlaska iz nacionalno uznemirnog Pančeva u još nemirniji Prag. Rastanak s` roditeljima pun je bolnih emocija. Majka Olimpijada spartanski je čvrsta, a niz lice oca Konstantina, koga više nikad neće videti, kotrljaju se dve velike suze. ”Znao sam ga kao snažnu ličnost, neemotivnu, kao sjajnog predstavnika junačkog doba. I kada sam prvi put u životu primetio suze u njegovim svetlim očima, klonuo sam i počeh ridati. Osećao sam se postiđen kada sam primetio toplo saučešće putnika na brodu na ovu dirljivu scenu mog rastanka od oca i majke.”

Otac Konstantin nije doživeo da prati sinovljevo dalje školovanje, uspehe u Americi i na doktorskim studijama u Evropi. Zato se čini da je očev uticaj na Pupinov život bio mnogo manji u poređenju s` uticajem majke. Ako se dve decenije bavio srpskim pitanjem, i ako ima osnova da se to pripiše očevoj genetici, onda taj uticaj sigurno ne treba zanemarivati. Nesporno je da je, kao i kod Nikole Tesle, majka usmeravala sinaprema sigurnijem, egzaktnom, naučnom terenu. U patrijarhalnoj sredini kakva je izrazito bila Vojna krajina, sinovima su očevi davali primer za društveni angažman i liderstvo. Konstantin je bio ugledan seljak koji je nekoliko puta biran za seoskog kneza. Ta činjenica govori da je posedovao poseban smisao za društvenost, autoritativnost i komunikativnost. Njegov uspešni sin Mihajlo je, pored bavljenja naukom, biran za predsednika naučnih udruženja, vodio udruženje Srba u Americi, vršio funkciju srpskog konzula i zvanično biran za počasnog srpskog konzula u Njujorku. Mihajlova nacionalna opredeljenja nije teško povezati sa Konstantinovim srpskim, svetosavskim, panslavenskim shvatanjima. Pupin, kao već stari profesor i srpski konzul, piše šta mu je otac Konstantin rekao pre više od pola veka, kada je 1869. godine sklonio iz kuće sliku austrijskog cara: ”Ti nikada nećeš biti carski vojnik. Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.”

Pretenciozno bi bilo tvrditi da je samo zbog očevog zaveta, koji mu se urezao u svest za čitav život, Mihajlo napustio austrijsku carevinu. U svojoj knjizi From imigrant to inventor, on američkom čitaocu objašnjava: ” Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično, i kada su od jugoslovsnskih delagata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija osim srpske nije nikada živela”. Psiholozima se ne bi moglo zameriti ako bi navedeni zapis religioznog Pupina tumačili i kao ”podnošenje računa” i podsvesnu poruku ocu. On, sin bivšeg kneza Idvora, ispunio je očev zavet da ne služe caru koji je ”pogazio svoju reč”. I više od toga, sin idvorskog kneza izborio se da se ostvari vekovni san idvorskih seljaka da ne budu pod tuđinskom vlašću.

U Njujork Tajmsu i Indipendentu, iz vremena balkanskih i Prvog svetskog rata, dominiraju Pupinovi članci protiv austrijske agresije nad Srbima. Činjenica je da se u Americi koja je značajno uticala na događaje u Evropi, Pupin, više od bilo koga, borio protiv austrijske dominacije.

Mihajlo Pupin postao je dobar domaćin, kupio kuću na selu, gajio konje, i bio poštovan od suseda – američkih seljaka kojima je na seoskim skupovima govorio o unapređenju sela kao nekad njegov otac. Ostavio je po strani naučni rad sa kojim je mogao, kao i nekoliko njegovih studenta stići i do Nobelove slave, da bi se uključio u sudbonosnu borbu Srba za oslobođenje i ujedinjenje. U genetici se računa sa verovatnoćom. Čini se malo verovatnim da bi činio isto da mu je otac bio trgovac a ne seoski knez. Ako je suditi po tome što je pola vremena posvetio nacionalno – političkom radu a pola nauci verovatno je uticaj oca jednako jak koliko i mačin.
Majci Olimpijadi sin posvećuje svoju najpopularniju, autobiografsku knjigu. Sam Pupin, kao i njegovi biografi, skoro isključivo ističu direktni uticaj majke Olimpijade na njegov život i razvoj.

Uticaj majki na sinove razmatra se još od antičkih vremena, i pre Aleksandra Makedonskog. Pupinova majka Olimpijada je divan predstavnik hrišćanki devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka. Njima je patrijarhat uskratio školovanje, a one su podsticanjem sinova na posvećenost učenju i nauci, podsvesno kompenzovale nemogućnost sopstvenog školovanja.

Pupin je o rođenju i majci zapisao: ”Ja sam se rodio kada je ona već prešla četrdesetu. Ona je verovala da je to Bog uslišio njene duge molitve u želji da rodi sina. Po narodnom verovanju u Idvoru, kada se desi da se dete tako kasno rodi, mora se, da bi dugo živelo, dati kroz prozor prvoj osobi koja prođe pored kuće, koja će odneti dete u crkvu i odmah ga krstiti. Tako je jedan siromašan i običan seljak postao moj kum.”
Olimpijada, iako nepismena, kao i ostali idvorski seljani, bila je mudra, usmeno obrazovana žena, izvanrednog pamćenja, rodila je desetoro dece, gajila svoje tri kćeri, s` posebnom pažnjom, smernošću i ljubavlju usmeravala jedinog preživelog sina Mihajla – Mišu, zaslužuje posebnu pažnju i vredelo bi joj posvetiti posebnu studiju.

Olimpijada je propagirala i veličala znanje. U Mihajlovoj svesti su ostale duboko urezane njene reči: ”Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave”.

Prva znanja dečak Mihajlo sticao je na seskim poselima koja su predstavljala školu za usmeno prenošenje tradicije. Mihajla su oduševljavale priče i pesme iz srpske prošlosti koje je lako razumeo i pamtio. Nepismena majka Olimpijada je, iznad svega, propagirala pismenost. Profesor i akademik Pupin opisuje svoj prvi doživljaj Srpske veroispovedne osnovne škole u Idvoru: ”Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu igranja sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše, pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila:”Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.”

Pismenost je Olimpijada propagirala i neposredno i posredno. Pupin o njoj piše.”Bila je to vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme, poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je cveti Sava. Ona mi je prvi put objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće.” Olimpijada je sinu otkrila sliku svetog Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i veštinu pisanja. Od svog sina je dobila čvrsto obećanje da će se posvetiti čitanju i pisanju, makar i po cenu da zanemari svoje drugove.

Bistrom Mihajlu nije bilo teško da održi reč i pokaže učitelju kako je promenio odnos prema učenju. Pupin piše da je učitelj bio iznenađen i verovao je da se dogodilo čudo. ”Moja majka je verovala u čuda i govorila je učitelju da nada mnom bdi duh svetog Save. Jednog dana je učitelju rekla, u mom prisustvu, da je u snu videla kako je sveti Sava položio ruku na moju glavu i, okrenuvši se k njoj, rekao-”Kćeri Pijada, škola u Idvoru uskoro će biti tesna za tvoga sina. neka onda pođe u svet, gde će naći više duhovne hrane za svoju dušu željnu znanja.” Sledeće godine, učitelj ga je odabrao da recituje na Savindan. S` ozbiljnom pripremom i podrškom majke, prvi Mihajlov javni nastup i govor protekao je izuzetno uspešno. Oduševio je sve slušaoce, drugove i roditelje. ”Posle toga ljudi su govorili da ni stari Batikan ne bi umeo to bolje sročiti i izgovoriti. A majka je plakala od radosti; učitelj je klimnuo glavom, a popa se našao u čudu i obojica se složiše da je seoska škola u Idvoru već suviše mala za mene.”

Majka Olimpijada je bila ključna ličnost za Mihajlovo školovanje. Nagovorila je oca Konstantina da pošalju Mihajla u Pančevačku školu. Stala je na njegovu stranu kada je pred seljacima ispričao Frenklinovu ”jeres” da grmljavina potiče od električnog pražnjenja, a ne od gneva svetog Ilije. Poznavanjem Biblije, što je bila najveća zasluga majke Olimpijade, buntovni Mihajlo stekao je naklonost tumača i učitelja fizičkih fenomena Slovenca Kosa i pesnika, katahete, prote Živkovića u školi u Pančevu. To ga je spasilo izbacivanja iz škole zbog učešća u demonstracijama protiv Austrougarske. Majka Olimpijada je izdejstvovala kod prote Živkovića pomoć oko Mihajlovog daljeg školovanja i odlazka u Prag.

Usadila je Mihajlu ljubav i odgovornost. Njena vera u njegove sposobnosti daje mu dodatnu snagu kada se zanese da se vrati na pravi put. Ona utiče da se posle smrti oca Konstantina ne vraća iz Praga u Idvor. Podržava njegov odlazak u Ameriku. On ima osećaj sopstvene odgovornosti za neuspešno školovanje u Pragu i ima potrebu da opravda majčino poverenje i ubeđenje u uspeh. Za devet godina rada uspeva da ostvari useljenički san, da dobije američko državljanstvo, diplomu na prestižnom Kolumbija univerzitetu i stipendiju za doktorske studije u Evropi. Kao pobednik i najsrećniji čovek vraća su u Idvor da se pokloni majci.
Idiličana su njegova sećanja povratka zavičaju i majci.

Sin, momčina od skoro trideset ljeta, kao mlad gospodin iz Njujorka, hita ka zavičaju gde ga na pragu rodne kuće čeka njegova majka sa maramicom kojom će brisati suze radosnice. Ponosni pobednik je dete, majka je božanstvo. “Skočio sam iz kola i potrčao joj u zagrljaj. Kako je divna snaga suza i kako jasne postaju naše vizije kada potok suza razbistri naša osećanja! Materinska ljubav i ljubav prema majci su najlepše poruke božanstva ljudima na zemlji.”

Majka Olimpijada je kraljica bez carstva, kraljica nežnosti, materinske ljubavi i razumevanja. Ona je mera za vreme i prolaznost, mera svih stvari, mera svih mera. ”U Idvoru mi je sve izgledalo nepromenjeno, osim moje majke. Izgledala je mnogo starija, ali i mnogo lepša. Oči su joj sjale nekim svetiteljsim sjajem koji mi je otkrivao vedri nebeski svod sveta u kome je živela. Ni Rafael, ni Ticijan, pomislio sam u sebi, nikad nisu naslikali tako lepog svetitelja. Gledao sam u nju, divio sam joj se, i nikad se nisam osećao tako malim i bespomoćnim.”
Jedanaest godina čekanja sina za majku predstavlja večnost u kojoj je ona živela. Sada mu osvežava sećanja na put kojim je išao u školu u kojoj se veselio s` drugovima, crkvu u kojoj je nedeljom i praznicima čitao apostole, mlin s` kupastim trščanim krovom, s` koga je jednom skinuo metalnu zvezdu, misleći da je pala s neba. Pokazala je kuću pokojnog Babe-Batikina koji mu je pričao stare priče, kuću stare ujna Tine koja ga je izlečila od velikog kašlja vračanjem i kuvanom travom s` medom, kuću starog Ljubomira koji ga je mnogo voleo i pravio mu lepe kožuhe i šubare, i livade gde je svako veče dovodio konje čikošu da ih vodi na pašnjak.
Majka je vaspitač, vremenski oslonac, veza s` tradicijom kako stari profesor Pupin to ilustrativno u svojim sećanjima predstavlja mlađim generacijama.

”Uto smo stigli do kraja sela, ali je moja majka nastavila šetnju laganim korakom sve dok se nismo našli na seoskom groblju. Pokazujući na jedan krst od crvenog mramora, reče mi da je to grob moga oca. Prišao sam krstu, poljubio ga, sagnuo se i na kolenima se pomolio Bogu.

Verna srpskim običajima, moja majka se obratila grobu kao da me je dovela živom ocu.

- Kosta, moj verni mužu, dovela sam ti sina tvog koga si voleo više od svog života i čije je ime bilo na tvojim usnama kada si poslednji put udahnuo život. Primi molitvu njegovu. On lije suze na tvom grobu i pobožno se klanja svetoj uspomeni tvojoj, koja će u njemu večno živeti.

Vraćajući se kući, svratismo u crkvu, gde sam poljubio ikonu svog zaštitnika, svetog Save i upalio dve sveće koje je majka ponela sa sobom. Osećao sam kao da me je ovaj čin ponovo vratio u ono duševno stanje u kome sam bio nekada u Idvoru. Kada sam to saopštio majci, ona mi je odgovorila da je i želela da tako bude, da Idvor ne misli da sam se otuđio i pogospodio.”

Za mladog čoveka jedanaest godina je dug period, posebno u dalekom i drugačijem svetu, u dinamici stalnog sticanja znanja, novih svetova i saznanja. Mihajlo, idvorski – Miša, otisnuo se dunavskom lađom na severozapad s` dve šarene vunene torbe, kožuhom s` kićankama i crnom ovčijom šubarom. Sada je to Majkl, momak s` ostverenim američkim snom, američkim pasošem, diplomom Kolumbija univerziteta i novčanikom punim dolara. Letnji odmor, opuštenost i toplina u rodnoj banatskoj ravnici omekšaće samouverenog Majkla. Iz korena, iz osnova, iz dubine njegove duše izroniće ponovo idvorski Miša i proključaće krv bekrije, boema, pesnika koji je sve vreme bio tu.

Pupinovi opisi idilične atmosfere u Idvoru lepi su i poučni, nagrađeni prestižnom Pulicerovom nagradom.
”Pri kraju septembra, kada se završila berba, bio sam spreman za put u Kembridž. Bilo mi je žao što idem, jer vsseli dani u Vojvodini nastaju tek posle berbe i kad provri novo vino. Zlatno žito je tada već sređeno, svinje su debele i zaobljene i spremne za bogatu trpezu. U drugim zemljama mladi ljudi sanjaju o ljubavi u prolećs. U Vojvodini jesen zamenjuje proleće. Tada crkvena zvona ne prestaju da objavljuju svadbe, a gajdaši i njihove vesele melodije ne prestaju da uzbuđuju srca s kraja nakraj Banata. Moja majka se pobrinula da moje misli idu drugim putem i uveravala me je da je srećnija sada kada me sprema za Kembridž nego nekada, pre jedanaest godina, kada me js otpremala za Prag.

Nekoliko dana pre mog odlaska, glavari sela su mi priredili riblju večeru. Tamiški ribari su je pripremili na tradicionalan način, u kazanima nad otvorenom vatrom i pod vedrim nebom.

Pred zalazak sunca, manja grupa ljudi pozvanih na večeru stigla je pred ribarsku kolibu na obali Tamiša. Nebo na zapadu plamtelo je zlatnom svetlošću kakva se viđa samo u smiraj dana. Površina Tamiša prelivala se u zlatnim i rumenim tonovima sunca u odsjaju. Kao sušta suprotnost, sve unaokolo bilo je tamno, osim ozareiih, veselih lica koja su sedela oko vatre i zurila u uzavrele kotlove i tave na kojima se pekla riba. A tamo daleko videla se tamna prilika visokog mladog pastira, koji je stajao usamljen kao neka senka nagnuta nad Tamišom. Bio je na mestu koje je kao stvoreno za onoga ko želi da bude sam i da se nesmetano udubi u svoje misli. Niti su šumeli talasi, niti je bilo daška vetra koji bi mu remetili misli. Njegove ovce su bile napojene, davno je pojeo svoju posnu večeru, još pre nego što je dan iščezao u dalskim banatskim ravnicama i otišao na počinak. Noć se spuštala, a njena tišina budila je osećanja koja je mogao izraziti samo svojom frulom.

Kroz noć odjeknu zanosni zvuk frule usamljenog čobanina. Njegova duša se prelila u slatku melodiju koja sigurno nije bila upućena samo nevidljivim prilikama u tamnom prostoru oko njega. Osećao sam jasno da kroz ovu noćnu tišinu struji zanosna pesma o ljubavi, o ljubavi prema nekoj devojci koja se nalazi pod nekim idvorskim krovom i misli na njega. I dok sam u svojoj mašti gledao ovu sliku ljubavi, prišao mi je sveštenik i pozvao me na večeru. Rekao sam mu da je moja gozba već počela od momenta kada sam začuo božansku melodiju frulaša. Na to mi on reče:
— Misliš na Gavru, sina moga suseda Milutina. On je pošao u školu kada si ti napustio Idvor i davno je okončao svoje učenje. Na Svetog Mihajla će se oženiti, a to što si slušao je njegova sevdalinka budućoj nevesti koja je tamo u našem malom mestu.

Na njegovu šaljivu primedbu da sam i ja mogao uživati u sličnoj slasti jednostavnog pastirskog života kao i Gavra, da nisam okrenuo leđa Idvoru pre jedanaest godina, odgovorio sam mu da možda nije još uvek kasno da ispravim grešku. On se začudio i ozbiljno me upitao da li sam zato dva puta prešao Atlantik da bih postao pastir u Idvoru. Oćutao sam odgovor, ali sam znao da mi je Gavrina frula otkrila jedan drugi svet u kome pitanje šta je svetlost nema nikakve važnosti, ili, u svakom slučaju, nije najvažnije pitanje. U čovekovom životu postoje mnoga druga važna životna pitanja na koja se odgovori mogu naći u Idvoru i bez trunčice znanja o Maksvelovoj teoriji svetlosti.”

Ambiciozni, naukom opčinjen mladi Pupin shvata: ”Mnogi ljudi neće biti srećni iako poznaju modernu teoriju u fizici. Nije bilo nijedne osobe u Idvoru koja bi dala dve pare za ove teorije, pa ipak je većina izgledala srećna, kao na primer Gavra koji će se oženiti na svetog Mihajla. Gavra nije znao mnogo, rekao sam sam sebi, ali to malo znanje koje je imao bilo je veoma određeno. Znao je da voli devojku kojom će se oženiti i znao je da će njegov život teći istim kolosekom kao i životi njegovih predaka. Imao je svoje ciljeve i znao kako će doći do njih i oni mu nisu bili nedostupni. Sigurno je da sam ja znao mnogo više od Gavre, ali moje znanje nije bilo određeno i konačno kao njegovo. Po mom mišljenju, imao sam mnogo više ciljeve u životu od Gavre, ali nisam znao da li mogu doći do njih. A ako ih ne mogu ostvariti, da li je napor vredan truda? Pre dva meseca tako što ne bih pomislio ni u snu. Ali na to me je navela Gavrina melodija i opšta atmosfera u Idvoru.
Moja majka je primetila promenu na meni, ali se nije zabrinula. Govorio sam ređe o svojoj budućnosti i manje me je brinuo odlazak u Kembridž. Počele su vesele seoske svadbene svetkovine u jesenjoj atmosferi, a divna kola koja su se vila oko veselih gajdaša privlačila su me znatno više nego pre dva meseca kada sam došao u Idvor. Jedne večeri majka se prisetila jednog događaja iz moga detinjstva kojeg sam se i ja dobro sećao. Koliko se sećam, ovako mi je govorila

- Sećaš li se kada se podizao Bukovalov mlin sa visokim kupastim krovom? – Odgovorio sam potvrdno, a ona je nastavila – Bio si još vrlo mali, ali ss sigurno sećaš sjajne zvezde od metala koju su radnici postavili na vrh krova kada su završili svoje radove. Sva deca u Idvoru su smatrala da je to prava zvezda sa neba. Bila je jako sjajna, naročito kad bi je obasjalo sunce. Jednog dana zvezda je nestala sa krova i svi su se pitali ko je mogao da se uzvere na strmi krov mlina i uzme zvezdu. Stari Ljubomir, koji ts je mnogo voleo i koji ti je s ljubavlju pravio kožuhe, bio je sigiran da je to tvoje delo. Govorio je da se treba pomoliti i zahvaliti Bogu što si ostao čitav. A ti znaš da je stari Ljubomir bio u pravu i da te je samo Bog sačuvao da bi u životu postigao mnogo više od Gavre, čijoj sreći izgleda sada zavidiš. Blagoslovena Amerika te je naučila kako da se penješ još težim stazama nego što js bio krov Bukovalovog mlina, a na tom putu i na njegovom vrhu srešćeš i dohvatićeš mnogo pravih zvezda. Ti nisi daleko od vrha i sada se ne smeš zaustavljati ili vraćati nazad, kao što nisi ni onda kada si u daljini ugledao vrh Titlisa i osećao se suviše umoran da se na njega popneš. Gavrina frula i njegove nežne pesme skrenule su tvoje misli na ono o čemu svi sada razmišljaju, na svadbene gozbe, kola i na ostale zabave koje ispunjavaju život i srca mladeži Idvora u ovo doba godine. Obuzeli su te pusti mladalački snovi, ali ćeš se otrezniti kada se vratiš u Kembridž i shvatiš da je sve ovo bio samo lep san koji si usnuo u svojoj dokolici u učmalom Idvoru. One prave, velike stvari čekaju na tebe u Kembridžu.
Priznao sam svoju slabost i pokušao sam da nađem opravdanja. Rekao sam majci da je to verovatno zato što me je toliko pazila i mazila pa sam od otvrdlog momka postao mlakonja i mekušac. Na to je ona mudro odgovorila – I kovač omekša čelik pre nego što ga zakali. Ti si baš takav kakav trsba da budeš za kovače u Kembridžu.”

O studijama i doživljajima u Kembridžu Pupin piše dosta detaljno. Iako se bavi najvišom naukom i komunicira s` najpoznatijim profesorima i naučnicima toga doba, kao zreo čovek on puno pominje majku. I sam svestan da mu se može pripisati neprimerena vezanost za majku on u jednom pasusu, kao da se pravda, govori o tome:
”Izgleda, možda čudnovato, da jedan student prirodnih nauka u Kembridžu vodi tako mnogo računa o mišljenju svoje pobožne majke i pokušava da ga protumači u duhu svojih, sve širih, naučnih saznanja. Ali taj studsnt je bio jsdnom srpski seljak kome su u detinjstvu srpske narodne pesme bile glavna duhovna hrana. Glavna ličnost u ovim pesmama bio je Marko Kraljević, nacionalni heroj, koji ni u kritičnim momentima svog burnog života nije tražio ničiju pomoć. Kada mu je bio potreban savet, on se obraćao svojoj staroj majci Jevrosimi, a kada mu je trebalo pomoći u borbi, pozivao je vilu Ravijojlu, svoju posestrimu, najveću od svih vila na nebu. Majka može imati veliki uticaj na svoje dete koje se u ranom detinjstvu razvijalo pod njenim uticajima. Kada jednom ostvari takav uticaj, ona postaje njegova proročica i nikakvo dalje školovanje neće poremetiti taj odnos.”
Letnje školske raspuste Pupin provodi u Idvoru kod majke kojoj saopštava šta je sve naučio, priča joj o naučnicima Kebridža i njihovim delima. Ona potpuno razume razlog njegovog oduševljenja i kao iskusni mentor usmerava njegovo ushićenje ka dubljim razmišljanjima. Njene reči da je ”Kembridž veliki hram koji je posvećen traganju za večnom istinom” i da su naučnici ”sveci nauke koji otkrivaju večnu istinu” Pupin će često ponavljati. One će mu služiti kao moto za njegov filozofski sistem kojim povezuje nauku i religiju.
I kada pređe u Berlin da stekne iskustvo eksperimentatora, ushićenost novim naučnim saznanjima ima potrebu da podeli s` majkom. Za vreme letnjeg raspusta u avgusta ponovo je u Idvoru. Sa sobom je doneo dva toma Helmholcovih predavanja. Majka ga je dočekala srcem koje je bilo ”preplavljeno blaženstvom” zbog njegove posete i ”milosti božje koja je preplavila Idvor”.

Posle hladnog i vlažnog Berlina, u njegovom doživljaju je opčinjenost banatskom toplinom. Izražava to opisima idilične atmosfere svog zavičaja. Zlatna žetva bila je okončana, a bila je najveća koju je Idvor imao posle mnogo godina. U starim vinogradima grožđe je počelo da zri, a breskve među čokotima lomile su se pod teretom sočnog voća, divnog ukusa. U dugim nizovima ležale su bezbrojne velike i jedre lubenice, i činilo se kao da će svaki čas prsnuti koliko su bile pune soka. Tamnozelena kukuruzna polja izgledala su kao da stenju pod teškim teretom mladih kukuruznih klipova, a pašnjaci pored njih bili su puni stada ovaca nabreklih vimena koja su obećavala obilje mleka, masla i sira, kakvo je Idvor retko video. Majka će ga u toj rodnoj godini, s` milošću božjom, dobro ugostiti, jer ima u izobilju svega što je voleo: ”…lubenice hlađene u dubokom bunaru; grožđe i breskve ubrane pre zore i pokrivene vinovim lišćem da im se održi svežina; mlade kukuruzne klipove ubrane kasno popodne i ispečene uveče pa vatri; vrhnje sa ovčijeg mleka pomuženog dan ranije”. Sve su to bile slatke i ukusne stvari, kaže Pupin, i pita:” Ali da li ste ikada takve slatke stvari primali iz ruke majke, zaslađene ljubavlju i željom da vam u svemu udovolji? Ako niste, onda ne znate šta je to slast.”
Opomenuo je majku da ga njena gostoljubivost može promeniti, kao pre tri godine, u razmaženka koji će se teško vratiti ponovo u Berlin. Mudra Olimpijada ga je podsetila na priču koju mu je ispričala pre tri godine kako se peo na strm i klizav krov mlina u Bukovalu, u potrazi za zvezdom: „Dosta si se peo u poslednje dve godine i dohvatio nekoliko zvezda s neba. Jedna od tih je sada u Berlinu i nema te slasti u Idvoru koja će te odvući od nje.” Pogađala mu je misli verovatno zato što je primetila kako s` oduševljenjem, tog leta, čita Helmholcova predavanja.

S` majkom je razgovarao kao s` kolegom s univerziteta s kojim ima odličnu komunikaciju, koji uvažava njegova izlaganja i čije stavove ceni. Ona je njegov ispovednik, savetodavac i zaštitnik.
”Moja majka je uvek bila najpažljiviji slušalac mojih objašnjenja, i brzo ih je shvatila. Imala je odlično pamćenje, čak i kada je imala sedamdeset godina, a svakom važnijem događaju svoga života umela je da odredi mesto, i on bi postojao sastavni deo simfonije njenog života. Kada bi čula nešto važno, uvek bi reagovala u skladu sa svojim pogledima na život. Reagovanje ove vrste bilo je naročito izraženo kada bih joj ja nešto govorio. Ovoga puta, kada je čula šta sam novo naučio u Berlinu i doneo u Idvor, podsetila me je na ono što sam pre petnaest godina naučio kao novo od svoga nastavnika Kosa u Pančevu o gromovima, i odmah pokušao da to saznanje prenesem na oca i ostale seljake, koji su me zbog toga nazivali jeretikom. Ispričala mi je kako me je tada uzela u zaštitu. U šali je dodala da bi me otac i njegovi prijatelji, da su živi, verovatno opet proglasili jeretikom, jer su neke druge legende bile u suprotnosti sa mojim novim saznanjima. Uveravala me je da bi me opet branila.”
Kada se čitaju Pupinovi autobiografski tekstovi stiče se utisak da je majka Olimpijada imala uticaja na njegova naučno – filozofska shvatanja i na njegovo poimanje odnosa nauke i religije koje je izlagao u svojim monografijama. Sličnost je očigledna i zato ostaje da se veruje da majka Olimpijada izražava shvatanje koje je odraz tradicionalne mudrosti na koje se on oslanjao.

”Bog šalje sunčeve zrake”, rekla je, ”da bi istopio led i sneg u rano proleće i da bi povratio u život sve što leži beživotno u hladnoj grobnici, u nedrima majke zemlje, smrznuto ledenim dahom zime. Ta ista sunčeva svetlost budi polja, njive i pašnjake i poziva ih da rastu i stvaraju hranu za ljude i životinje; ona omogućava da u vinogradima i voćnjacima sazru plodovi puni slasti i msda. Ako sve to stvara ista nebsska sila koja razbacujs munje iz tamnih letnjih oblaka bremenitih kišom, a isto tako prenosi, kao što kažeš, slab čovečji glas preko žica na velike udaljenosti, onda ja u tome vidim samo novi dokaz božje beskonačne mudrosti koja koristi sve moguće načine da učini kako velike, tako i male stvari. Ko će k’o Bog!”

Podsetio ju je na ono što mu je često govorila dok je bio dete da je znanje zlatna lestvica preko kojih se penjemo u nebesa, i upitao je da li u ovu njenu misao spada i njegovo novo saznanje o kome joj je govorio.
”- U to ubrajam sve znanje”, nastavila je ona, ”koje me približava Bogu; a ovo novo znanje sigurno js takvo. Pomisli, sine moj – Bog šalje svoje poruke od zvezde do zvezde i, po rečima Davida, od zvezda ljudima još od onog doba kada js stvoren Adam. I uvek ss to koristi na isti način na koji sada čovsk to pokušava kada pomoću slektriciteta prenosi poruke do udaljenog prijatelja. Učitelji koji su te tome naučili mudri su kao proroci, a sveti kao najveći sveci na nebu”.

A kada joj je govorio o Faradejevoj viziji da se sva materija rasprostire tako da dopire do svake tačke vasione, i da su zbog toga sve stvari u međusobnom kontaktu, da svaka zvezda oseća prisustvo svake druge zvezde i svega živoga, čak i najmanjeg crvića na zemlji, ona mu je odgovorila

”- Faradejevo učenje je deo moje vere, kao Davidove reči upućene Bogu
- Kada ću da pobegnem od tvog duha? Kuda ću da pobegnem a da tebe ne sretnem?
Ako se uzdignem na pebo, ti si tamo; ako prostrem cbojy postelju u paklu, gle, ti si tamo.
Bog je svuda, a gde je on, tamo je sve njegova tvorevina.”

Pupin je shvatao da ju je njena vera naučila kako da shvati dušu nauke, i zato je verovao da nas nauka može naučiti kako da shvatimo veru.

Mudra majka ne usmerava Mihajla samo ka pravim naučnim vrednostima već koriguje i njegove nacionalistička gledišta i intimne želje. Bio joj je poznat njegov antigermanizam i nije se s` njim slagala. Znala je da to nije dobro i vešto je pronašla način kako da ga eliminiše. Povela ga je kroz veliko selo Ečku koje je bilo nastanjsno raznim nacijama: nemačkom, rumunskom i srpskom. Upadljiva je bila razlika u izgledu kuća, naroda i načina na koji su se kretali u obavljanju svojih svakodnsvnih poslova. Nemački seljaci bili su daleko ispred Rumuna i Srba. Majka mu je skrenula pažnju na to, ali nije ništa komentarisala. Zatim su prošli seosku katoličku crkvu koja je bila nalik na katedralu. Nju su sagradili, rekli mu je, nemački seljaci iz Ečke i puna je ljudi nedeljom i praznicima, a svsštenik je mlad i učen čovek. Zatim su prošli mimo pravoslavne crkve, koja je izgledala mala i jadna. Pritom se nije uzdržala da ne kaže: „Zar sveti Sava ne bi bio postiđen kada bi došao ponovo na zemlju i video ovu divnu nemačku crkvu i ovu kolibu koja se zove pravoslavna crkva? Ali, i tako mala, ona nikad nije puna izuzev svadbi ili na parastosima u pokoj duše umrlih bogataša kada narod očekuje da se dobro najede.” Mihajlu nije bilo pravo što nije imao argumenta protiv „stranih uljeza”, kako su neki nazivali nemačke koloniste. Razočarenje je popravila plavuša koja je s` motkom na ramenima noslila dve kofe s` vodom. U plavoj haljini, ispod koje su se nazirali ritmički pokreti tela nisu promakli istraživačkom oku Mihajla. On će o tome kao profesor fizike zapisati: ”Pokreti su bili usklađsni sa oscilovanjem kofa koje su se spuštale i dizale kao dvostruko klatno, savijajući elastičnu obramicu na tački oslonca na ramenu lepe vodonoše. Iako su kofe bile napunjsne do vrha, nijedna kap vode nije se iz njih prolivala. Usklađeno kretanje tela sa oscilovanjem obramice pružalo je lep prizor. Devojka, obramica i blistave kofe bile su u divnom skladnom odnosu. Čitava pojava podsećala me je na skladnu muzičku melodiju.” Majci nije promakla njegova promena raspoloženja. Kazala mu je da je to nemačka devojka koja voli svoj posao i blago ga upozorila: ”Ali ako nađeš neku njoj sličnu u Berlinu, seti se svog obsćanja, moraš se oženiti Amerikankom ako želiš da ostaneš Amerikanac, a znam da to želiš.”
Neizmerno je voleo majku, poštovao je i sugestivno slušao njene savete. Posle svog poslednjeg boravka kod nje prihvatiće njeno obrazloženje da Germani zavređuju poštovanje i, pri povratku u Njujork, oženiće se Amerikankom. O tome je zapisao: ”Uskoro sam osetio toplinu ličnog prijateljstva nemačkih đaka i profesora, a to je bila prava sreća za mene, kao prst proviđenja. Jer, ima časova u životu kada jedino ljubav prema Bogu i prijateljstvo ljudi mogu da uteše čoveka u trenucima velike tuge. Jednog dana, na početku zime te godine, stiglo mi je pismo od sestre u kome mi je javljala da naša majka nije više među živima. Tor dana sam se zavetovao da ću sačuvati uspomenu na nju, najviše što može učiniti jedan smrtnik kao što sam bio ja. Dvadeset sedam godina kasnije, Srpska akademija nauka objavila je da će prihod od fondacije posvećene uspomeni Olimpijade Pupin iskoristiti na to da se velikom broju siromašne školske dece u Staroj Srbiji i Makedoniji pomogne u školovanju.

Kada se ugasi život koji je deo našeg sopstvenog života, nastupa čudan preokret u našem umnom i duševnom životu. Umesto da tražimo svetlost koja će osvetliti značenje materijalnih stvari u fizičkom svetu, za čim obično teže mladi ljudi, počinje se tražiti svetlost koja će osvetliti značenje unutrašnjeg sveta, spiritualnog sveta duše. Pitanje – Šta je svetlost? – nije više bilo najvažnije pitanje u mojim mislima posle majčins smrti. Pitanje – Šta je život? – dominiralo je dugo mojim mislima i osećanjima. Postao sam povučei i, kako sam, kao većina Slovena, bio temperamentan, mogao sam se zauvek izgubiti u lavirintima svih vrsta metafizičkih sanjarija koje sam počeo da ispredam.”

O životu

Pupinovo detinjstvo, odrastanje i sazrevanje

Uticaj tradicije i društvenih okolnosti

Kasnije školovanje Mihajla Pupina

Nacionalno politički rad Mihajla Pupina

Pupinove aktivnosti do kraja života

  •  

    Franz Ferdinand London, UK Vuk Karadžić Cambridge, UK Svetozar Miletić Samuel Morse statue Hercovo modelovanje Nemačko carstvo 1871. - 1918. godine Budapest, Hungary Rodni Idvor, Srbija Columbia University, USA Prague, Czech Republic Columbia University, USA Mapa podvodnih kablova - prenos zvuka na velikim udaljenostima - 1924. godina Svajcarski Alpi Imigracioni brod na relaciji Evropa - USA Rvanje Cooper Union, USA Mapa Balkanskih ratova 1914. godine Cambridge, UK Cambridge, UK Mihajlo Idvorski Pupin Columbia University, USA Imigracioni brod na relaciji Evropa - USA Cooper Union, USA
  • Anketa

    Na koji način ste čuli za život i delo Mihajla Pupina?

    •  

       
    Loading ... Loading ...
© 2011. / MihajloPupin.info / Sva prava zadržana.