"Kao što bez sejanja neće biti žetve, tako i bez rada, bez privrede, nema blagoslova."

Pupinove knjige


Print Friendly Print Get a PDF version of this webpage PDF

Pored doktorske disertacije, štampano je još sedam Pupinovih knjiga.

Prva knjiga, Termodinamika reverzibilnih ciklusa u gasovima i zasićenim isparenjima - Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors – u izdanju čuvenog izdavača Džona Vilija i sinova, iz 1894. godine, udžbenik je iz termodinamike iz koje je držao predavanja na Kolumbija univerzitetu. Sadrži deset poglavlja predviđenih za deset nedelja predavanja za jednosemestralni predmet termodinamike. Na svojevrstan način, izložena je, praktično, čitava teorija termodinamike. Pupin je, kao teorijski fizičar, odlično poznavao, ne samo teoriju, već i praktične probleme, zahvaljujući iskustvu s parnim mašinama, stečenom u fabrici keksa, u kojoj je radio pre studija. Dao je više primera numeričkih izračunavanja pojedinih karakterističnih veličina za vodenu paru. Teorijska izračunavanja potkrepljena su eksperimentalno dobijenim tabelarno sređenim rezultatima. Knjiga može korisno da posluži kao priručnik kod projektovanja i rešavanje problema parnih mašina.

Drugu knjigu Srpska pravoslavna crkva - Serbian orthodox church, napisao je na podsticaj Nikolaja Velimirovića, u toku Prvog svetskog rata i, o svom trošku, izdao u Londonu, 1918. godine. To je luksuzno izdanje sa opisima i slikama srpskih manastira. Namena knjige je da se deli, u propagandske svrhe, kao poklon uticajnim ličnostima i političarima u svrhu prezentacije srpske kulture.

Knjiga Jugoslavija, u izdanju Američke asocijacije za međunarodno pomirenje iz 1919. godine, rezultat je njegovog nacionalno-političkog rada i funkciji srpskog počasnog konzula. U njoj je dat pregled ideja i istorijskih težnji južnoslovenskih naroda za ujedinjenje u zajedničku državu.

Sledi knjiga Od useljenika do izumitelja – From Immigrant to Inventor objavljena 1923. godine, svakako je najuspešnija, jer 1924. godine za nju dobija prestižnu Pulicerovu nagradu. Doživela je više izdanja, preporučena u američkim školama za lektiru i prevedena na više stranih jezika. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine, pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka, a imala je više izdanja. Poslednji prevod je akademika Aleksandra Marinčića u izdanju Zavoda za udžbenike i Matice Srpske. Ova knjiga, autobiografskog karaktera, višestruko je značajna i predstavalja vredno pedagoško, naučno i istorijsko štivo. Razumljivo je da se svi koji govore i pišu o Pupinovom životu najviše oslanjaju na nju.

Peta knjiga Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti – The New Reformation: from physical to spiritual realities, izdata je 1927. godine. Oosebno je interesantna i značajna, jer u njoj Pupin iznosi svoja shvatanja opših pitanja razvoja naučne misli, društva i civilzacije, i fundamentalnh pitanja čovekovog života. U njoj je izložen jedan celovit sistem mišljenja karakterističan za filozofiju nauke.
Šesta objavljena knjiga, monografija Romansa o mašini – Romance of the Machine objavljena 1930. godine, nadahnuta je rasprava o tehničkoj civilizaciji.

Poslednja je štampana ”U susret civilizaciji”, rasprava M. Pupina i drugih istaknutih inženjera – Discussion by M. Pupin and other prominent engineers in “Toward Civilization,” edited by C. A. Beard. New York, Longmans, Green& Co. 1930. Organizaovao je i zabeležio diskusiju u kojoj se izlažu stavovi inženjera o večito aktuelnoj temi razvoja civilizacije, u kojoj su oni veoma značajni učesnici.

Od navedenih knjiga, interesantno je dati kraći prikaz monografija Nova reformacija i Romansa o mašini.

Pupinova Nova reformacija

Knjiga Nova reformacija, na specifičan način, opisuje razvoj naučne misli, kako autor skromno kaže, za poslednjih četiri sto godina, iako je praktično dat pregled naučnog razvoja od Arhimeda do kraja devetnaestog veka. Već u podnaslovu ”Od fizičke do duhovne realnosti” nagovešteno je da to nije rutinski istorijski prikaz. Kroz sistematsku analizu razvoja nauke i naučne misli, Pupin izlaže svoj sistem mišljenja kao filozof nauke, Nova reformacija.

Argumentaciju da je Pupin i filozof nauke, što se do sada, bar pismeno, nije isticalo, lako je videti u enciklopedijskim definicijama filozofije i njene grane filozofija nauke. Filozofija predstavlja kritičko razmatranje fundamentalnih ljudskih verovanja kroz sistematsku analizu osnovnih elemenata koncepata kojima se potkrepljuju takva verovanja. Proučavaju se opšti i fundamentalni problemi koji se tiču postojanja, znanja, istine, pravde, lepote, vrednosti, mišljenja i jezika. Filozofija nauke grana je filozofije čiji je zadatak kritičko ispitivanje i analiza nauke, njenih metoda i krajnjih rezultata. Proučavaju se i sistematski analiziraju teorija, zakon, eksperiment, verifikacija, verovatnoća, interpretacija, kao i mogućnosti budućeg razvoja i krajnjeg dosega naučnog saznanja. Kada se imaju na umu ove definicije, i pročitaju Pupinove knjige i brojni članci, postaje jasno da se on može svrstati među filozofe nauke.

Nova reformacija opisuje stvarnost i to ”stvarnost čovekovog iskustva”, i sastoji se od sedam poglavlja. Naučna otkrića, za četiri stotine godina, od petnaestog do devetnaestog veka, sledela su jedno za drugim, ”kao i toliki činovi kosmičke drame. Svaki čin otkrivao je novu fizičku stvarnost koja je unapredila čovekovo razumevanje prirode, govora kosmičke drame.”

Prvi čin otkrio je da svaki privid nije istina i najavio heliocentrični planetarni sistem Kopernika i Keplera.
Drugi čin prikazao je taj sistem kao nebesku strukturu čiji se svaki deo kreće u skladu sa savršeno jednostavnim zakonima koje su otkrili Galilej i Njutn.
Treći čin otkriće je elektriciteta kao nevidljive fizičke stvarnosti.
Četvrti čin otkriće je fizičke stvarnosti električnog zračenja.
Peti čin otkriće je zrnaste strukture elektriciteta i zračenja.
Šesti čin otkriće je da se iz haosa stvara red, iz haotičnog kretanja uređeni kosmos.
Sedmi čin otkriće je stvaralačke koordinacije organskog sveta.

Na kraju uvoda je deklarisana i namena knjige: ”Ova kazivanja su prvenstveno namenjena osobama bez naročitog naučnog obrazovanja, zato se u njima govori jednostavnim i netehničkim jezikom, s nadom da će jačanjem našeg razumevanja fizičke stvarnosti, ova naša kazivanja reformisati naše mišljenje i bolje ga pripremiti za prihvatanje istine da su fizička i duhovna stvarnost plod sa istog drveta saznanja koje je bilo odgajano na tlu čovekovog iskustva.”

U poglavljima koja slede, na uzbudljiv, skoro dramaturški način, ispričano je kako se, tokom vremena, naučna misao razvijala. Inspirativno se prikazuje istorijski sled naučnih otkrovenja, od Arhimedovog kupanja u bazenu javnog kupatila u Sirakuzi i njegovih povika: ”Eureka, eureka!”, do Maksvelovog otkrića prirode svetlosti. Knjiga Nova reformacija mogla bi poslužiti kao izvanredan scenario za naučnu seriju, kao što je pred, kraj dvadesetog veka, Karl Sagan napravio televizijsku seriju Kosmos.

U prvim rečenicama prvog poglavlja, i u pogovoru naglašava se da je cilj monografije da se duhovna stvarnost u svetu čovečije svesti ilustruje pomoću fizičke stvarnosti spoljnjeg fizičkog sveta, što je nagovešteno u podnaslovu knjige ”Od fizičke do duhovne stvarnosti”. Izlaganja o fizičkoj stvarnosti i prelasku od neorganskog ka stvarnosti organskog sveta, i na kraju, ka stvarnosti ljudske svesti, imaju za cilj i da pokažu da ne postoji stvarni konflikt između nauke i religije.

U prvom poglavlju, pod naslovom Buđenje naučnog individualizma. konflikt između nauke i religije označava se kao ”navodni”. Iako star koliko i hrišćanska teologija, taj konflikt samo je deo konflikta između crkvene autokratije i svetovnog individualizma. Crkva, svojom pozitivnom funkcijom suprostavljanja varvarstvu, stvorila je, u srednjem veku, snažnu organizaciju, koja je sa državama imala i funkciju vlasti. Postala je autokratska i propovedala zamršenu veru, izgubivši prvobitnu jednostavnost. Sveti Petar, prost ribar, koga je Hrist označio kao kamen temeljac na kome će graditi svoju crkvu, nije propovedao skolastiku koja se propagirala u srednjovekovnim crkvama. Sholastičko učenje bezkompromisno se nametalo filozofiji i nauci, i nije dozvoljavalo da se povuče razdvojena crta između poznavanja duhovnog i fizičkog sveta. Nametan je dogmatski način mišljenja, zabranjivana je Arhimedom ustanovljena naučna metoda posmatranja, eksperimentisanja i proračuna. Proces oslobađanja od dogmatizma i robovanja autoritetima trajao je duže od hiljadu godina. Individualizam se sporo probijao i skupo plaćao. Naučni individualizam javno je prvi, u okviru engleske crkve, u trinaestom veku, deklarisao Rodžer Bekon (1214-1294). Ovaj franjevački kaluđer, filozof i prirodnjak, preteča empirizma, jedan od najvećih naučnika srednjeg veka, u svojim predavanjima na Oksfordu, izjasnio se za tri arhimedovska stuba nauke: iskustvo, matematiku i eksperiment. Svoju hrabrost da ustane protiv skolastike i proglasi eksperimentalnu nauku za kraljicu svih nauka, a one koji je ne poznaju za krivce žalosnog neznanja, platio je sa 14 godina zatvora i zabranom učenja. Srednjovekovnoj crkvi vlast je bila dragocenija od napretka novih fizičkih istina.

Nauka Rodžera Bekona smatrana je pravom magijom, jer je govorila ljudima kako da naprave ogledala i sočiva, kojima se vidi drugačija stvarnost. Teolozi su smatrali da je život čoveka samo priprema za natprirodni život, i da u toj pripremi čovek mora da bude vođen jezikom božanskog duha, ne jezikom prirode. Ljude od nauke prvenstveno su zanimale istine u svetu materije, smatrali su da istinu treba tražiti u jeziku i logici prirode, da će ih materijalna istina dovesti do boljeg razumevanja duhovnih istina. Sukob između Bekonove nauke i crkvenih vlasti bio je sukob dva načina mišljenja, ne sukob između nauke i religije. Ovaj sukob, u suštini, nikad nije okončan.

Kroz odeljke prvog poglavlja Srednjovekovna autokratija, Autokratska kontrola nauke, Oprečni način mišljenja, Uspon individualizma, Otvorena pobuna individualizma do Uskrsnuća individualizma, analitički je opisan period crkvene reformacije. Pupin opravdava postojanje crkve i iznosi njene doprinose razvoju civilizacije i naučne misli koja se u njoj razvijala. Crkva je spasila Evropu od varvarskih pustošenja i formirala škole koje su bile kolevke starih univerziteta Pariza, Bolonje, Pize, Rima, Oksforda i Kembridža. Ogroman administrativni aparat i centralizam rimske crkve, koja je obuhvatala čitavu Evropu, s nerazumljivom skolstičkom dogmatikom, jedinstvenim mrtvim latinskim jezikom, nije imala šansu da se večito održava. Ekonomsku i duhovnu reformaciju evropske crkve, u šesnaestom veku, vodili su Viklif u Engleskoj, Hus u Češkoj i Luter u Nemačkoj. Probudili su se geniji hrišćanskih nacija, došlo je do otvorene pobune individualizma. Fransis Bekon (1561-1826), engleski filozof i državnik, protivnik sholastike, istraživač induktivne logike, izgradio je Plan za obnovu nauke – Novum organum scientarum. Propoveda da je pravo znanje – znanje uzroka, unapređivanje znanja – jačanje moći nad prirodom – Instauratio Magna.

Kopernik, 1543. godine, publikuje esej O kruženju nebeskih tela – De revolutionibus orbium coelestium objavljujući otkriće da se Zemlja okreće oko Sunca, i da nije centar kosmosa. Ruši se hiljadugodišnji Ptolomejev geocentrični sistem. Pokazuje se istina da iza privida postoji drugačija fizička stvarnost. Ovo otkriće izazvalo je reformaciju mišljenja čovečanstva i početak reformacije načina mišljenja teologa. Prvi čin u traganju za večnom istinom prirode je završen: Šekspir piše nove drame, Rafael, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo slikaju neviđene lepote, a Kolumbo otkriva Novi svet.

U drugom poglavlju, opisan je razvoj naučne misli kroz otkriće fizičke stvarnosti, odnosno fizičkih zakona, materije u kretanju. Do Kopernikovog vremena, kretanje materijalnih tela nije bilo predmet naučnih istraživanja. Nauka o ravnoteži, još od Arhimeda, sadržala je saznanja o uslovima pod kojima tela ostaju u miru, ali ne o kretanju, kada ti uslovi nisu zadovoljeni. U sedamnaestom stoleću, koje je počelo sa Galilejem, a završilo se sa Njutnom, otkrtivane su zakonitosti tela u kretanju. Galileo Galilej se pokazao kao genijalni eksperimentator, briljantan pronalazač, filozof i pisac izvanrednog stila, posvećen proučavanju kretanju tela. Pridržavao se i potvrdio ispravnost arhimedovskih principa istraživanja posmatranjem, eksperimentisanjem i računanjem. Eksperimentisanjem, merenjem i računanjem, Galilej uvodi postupak kvantizacije fizičkih fenomena. To je najvažniji postupak u savladavanju fizičkih pojava.Na konkretan jenačin pokazao je efikasnost novog načina mišljenja, deklarisan još od Rodžera Bekon, koji prevazilazi apriornu logiku autoritativnog Aristotela.

Posmatranje i eksperiment pomažu nam da otkrivamo novu fizičku stvarnost, a matematika i proračun, koji se slaže sa eksperimentom, potvrđuju da se radi o fizičkom zakonu i pravilnosti, koju Pupin naziva ”večnom istinom”. Matematika, odnosno matematički model koji se odnosi na eksperiment, pokazuje da se u našoj stvarnosti, u vidljivom i nevidljivom svetu koji možemo da shvatimo, sve odvija po određenom zakonu koji po Pupinu proističe iz ”duha večne istine”. Taj duh je van stvari, van materije, iako se stvari, odnosno materija, kreće po njegovim pravilima. Naučnici se bave otkrivanjem zakonitosti, a teolozi duhom. Pupin ne vidi suštinsku protivurečnost nauke i religije. Nema razloga da naučnicima smeta što se teolozi bave duhom, koji je izvan materije, kojom se oni bave. Ne vide se razlozi zašto bi teolozima smetalo što naučnici otkrivaju zakonitosti kao ”večne istine”, a ne bave se duhom kao takvim.

Galilejev nastavljač Isak Njutn, profesor sa Kembridža, rođen iste godine kada je Galilej umro, otkrivajući masu i dejstvo sile, fomira novu nauku o kretanju – dinamiku. Svojom eksperimetnima, otkrićima i matematikom, posebno besmrtnom knjigom Matematički principi prirodne filozofije – Philosophiae naturalis principia mathematica iz 1687. godine, potpuno učvršćuje arhimedovski, bekonovski i galilejevski naučni prilaz, i postaje najveći reformator savremenog načina mišljenja. Njutn je, svojom matematikom i jednačinama koje omogućavaju proračun, uveo u metodologiju naučnog istraživanja najfundamentalniji postupak, koji se danas naziva matematičko modelovanje, bez koga savremena nauka ne bi postojala. Njutnove jednačine su toliko fascinantne, da mnogi mehaničari i danas veruju da mu je sam Bog vodio ruku, dok ih je ispisivao.

Prihvatanje novog načina mišljenja nije išlo ni lako ni glatko, dovoljno je podsetiti se da je Đordano Bruno, zbog Galilejevog učenja, spaljen na lomači, a sam Galilej, iako lični prijatelj i ljubimac pape, završio u dugogodišnjem pritvoru. Pupin ovo poglavlje, gde je jedan deo posvećen Ruđeru Boškoviću, završava sledećim pasusom. ”Duhovni stav čoveka je često zavistan od bezbrojnih tananih pojmova; on je tako nepokretan kao što je panj nekog starog hrasta koji se drži za tle bezbrojnim finim korenima. Ništa bolje ne ilustruje inerciju duhovnog stava čoveka od večitog antagonizma između hrišćanske teologije i poimanja nauke. Jedno od proslavljenih dela nauke Galileja i Njutna bio je početak postepenog uklanjanja tih antagonizama.”

U trećem poglavlje, kao treći čin u drami saznanja, uzbuđenja se povećavaju otkrićima fizičke stvarnosti elektriciteta u kretanju. Pojava elektriciteta koju je 600 godina pre Hrista otkrio Tales iz Mileta, ostala je potpuno skrivena, dok ju lekar kraljice Elizabete, Vilijam Džilbert, savremenik Galileja i najveći naučnik u Engleskoj, iz doba Vilijama Šekspira i Fransisa Bekona, nije ”probudio iz dve hiljade godina dugog sna”. Stefan Grej je otkrio kretanje elektriciteta kroz provodnike, a Franklin da je sevanje munja i gromova električno pražnjenje. Prateće pojave vezane za kretanje elektriciteta, u osamnaestom veku, otkrivaju Volta, Ersted i Amper. Magnento polje, koje nastaje kao posledica električne struje, ostaje zagonetka za sledeći vek. Ersted i Faradej istražuju dejstvo magnentnog polja. Naučnici su znali da ih do cilja vodi put eksperimentisanja i put matematike. Uzbudljivi period Francuske revolucije i Napoleonovog carstva, na području nauke, označili su geniji Laplasa, Lagranža i Lavoazijea, Frenela, Furijea i Poasona, Ampera i Aragoa. Vreme skolastike smenio je vek prosvetiteljstva i nauke. Faradej je otkrio kako magnetno polje izaziva električnu struju i kako se mehaničkim kretanjem magneta može ona proizvesti. Faradejevo otkriće principa rada elektromehaničkih generatora važno je za civilizaciju koliko i otkriće točka i parne mašine. Faradej je doprineo otkrivanju velike zagonetke elektriciteta, koja ni danas nije sasvim razrešena, i koja predstavlja novu vančulnu stvarnost. Ta stvarnost koju svojim čulima čovek ne može da oseti, ali može da spozna njene zakonitosti i manifestacije, ohrabriće ga da spoznaje nove stvarnosti koje se pre njega nisu mogle ni naslutiti.

Četvrto poglavlje Fiziča stvarnost električnog zračenja govori o Maksvelu i njegovoj teoriji elektromagnetnih talasa, koju je posle dvadeset godina, eksperimentalno potvrdio Herc. Fardejev naslednik Maksvel, profesor sa Kembridža na Njutnovom Triniti koledžu, smislio je jednačine i napisao teoriju elektromagnetnih talasa pre ekspeimenta. I posmatranje je bilo isključeno, jer za elektromagnetne talase, izuzimajući svetlost, čovek nema čula. Kao i mehaničari, u slučaju Njutna, tako i elektroinženjeri, u slučaju Maksvela, skloni su da poveruju da mu je Gospod pomagao kada je pisao jednačine elektromagnetnih talasa . Tek posle dvadeset godina, Herc je, u Nemačkoj, izveo eksperiment, kojim je potvrdio stvarno postojanje elektromagnetnih talasa. Maksvelove jednačine osnova su za projektovanje urađaja za emitovanje i prijem elektromagnetnih talasa u radio-tehnici, kao i sistema za prenos signala u satelitskim i optičkim telekomunikacijama. Maksvelov genije matematičkog modelovanja neistraženih pojava i nevidljive stvarnosti pomerio je metodologiju naučnog istraživanja i ljudsko mišljenje, za još jednu stepenicu. Pupin je imao razloga da se divi naučniku čija je teorija potvrđena tek posle njegove smrti. Nije doživeo da sazna da Makvelov slučaj nije usamljen. Furijeovi redovi i Bulova algebra našle su široku fundamentalnu primenu u telekomunikacijama, kada su njihovi autori više od sto godina bili mrtvi.
Razvoj apstraktnog mišljenja u nauci doneo je civilizaciji nemerljivo bogatije plodove nego što je to slučaj sa filozofijom i teologijom.

Peto poglavlje Zrnasta struktura elektriciteta i zračenja, kao peti čin u razvoju ljudskog saznanja, govori o otkrićima i saznanjima koja se suprostavljaju pojavnom poimanju stvari. Otkriće kvantne strukture materije nije se moglo shvatiti na osnovu klasične fizike i pojavnih manifestacija. Formalna logika kaže da se sve može deliti na još manje delove i da samo tehnička ograničenja mogu to da onemoguće. Ustanovljavanjem nove, kvantne fizike dolazi se do zaključka da postoje konačni iznosi materije i energetskog zračenja, koji se ne mogu dalje deliti. Savremeni naučnici oslobađaju se svih predrasuda koje su se sticale čulnim iskustvom. Uspon do najvećeg nivoa apstrakcije vodi apsolutnoj slobodi i idealizmu. Pupin vidi pozitivnu osnovu tog idealizma u motivima istraživača za traženjem večnih istina, koje zahtevaju slobodoumnu interpretaciju jezika prirode, bez ikakvih predrasuda, kao što su radili rodonačelnici elektrotehnike Grej, Franklin, Volta, Ersted, Amper, Faradej i Maksvel. Na kraju je više pedagoški, nego filozofsko naučni osvrt: ”Taj motiv, to poimanje i takva metoda rada su najčvršća osnova naučnog idealizma koji je u stvari idealizam naše profesije i mi smo uvek bili predvodnici u širenju njegovog jevanđelja. Bili smo prvi apostoli koji su preobratili industriju, tako da ona danas poštuje idealizam u nauci. Mi moramo utisnuti taj idealizam u sve faze našeg života, da bismo pomogli rešavanju mnogih složenih problema naše demokratije.”

Šesto poglavlje Od haosa do kosmosa esej je, koji inspirativo pokazuje kako se haos transformiše u red na nivou makrokosmosa, i u mikrokosmosu. Pesnički se navode prirodni primeri transformacije haosa u uređeni sistem, kao što se haos, iz koga su nastali sunčevi zraci, transformiše u lepotu biljnog sveta. Karno i Gips su pokazali kako da čovek haos temičkog kretanja mikročestica transformiše u kontrolisani sistem toplotne mašine. Koordinatori predstavljaju dejstva koja neuređene sisteme pretvaraju u uređene, što je opšta težnja čoveka i prirode.

Završno, sedmo poglavlje Stvaralačka koordinacija predstavlja nadahnut, popularan esej. Pupin, argimentovanim, logički konzistentnim načinom, propagira duhovno stanje koje je, u naslovu knjige nazvao Nova reformacija. Pozadina je naučno – filozofska, a cilj pedagoško – humanistički. Ovo poglavlje je oda procesu stvaralačke koordinacije, kojom se iz haosa uspostavlja red. Opisan je proces kako se iz visokoenergetskog gasovitog stanja, sa haotičnim kretanjem molekula, dolazi do uređenih sistema sa stabilnom strukturom, kako tokom planetarne evolucije u makrokosmosu tako i u procesima vidljivim na Zemlji.
”Haos je haotično kretanje molekula pare, a divni kosmos u strukturi pahuljice nastaje kada proces hlađenja okoline smanji to haotično kretanje i tako dozvoli atomskim i molekularnim silama da koordiniraju molekule pare i da naznače u svakom od njih mesto u stabilnoj strukturi kristala pahuljice. To je koordinacioni proces u kojem unutrašnje sile deluju kao koordinatori; njihovo dejstvo čini da kristali pahuljice izrastu od bezoblične vodene pare, baš kao što je lepa Afrodita izrasla iz bezoblične pene uzburkanog mora.”

Ciklus kruženja vod,e pokretan sunčevom energijom, primer je transformacije gasovitih neuređenih sistema u uređene sisteme, ali i obratno. Pupin se koncentriše samo na stvaralačku koordinaciju koja:” nije neka metafizička apstrakcija; ona je uobičajeni fizički proces koji srećemo svugde. Parna mašina i pahuljica snega, ciklus kretanja vodenih masa koje donose blagodet žednim Zemljinim kontinentima, rast biljaka i životinja — sve to govori o istoj jednostavnoj priči stvaralačke koordinacije. To je fizička operacija, iskazana pojmovima određenih fizičkih zakona, koja pokazuje stalan napredak od nižih ka višim oblicima uređenih struktura i funkcija, kako u organskom tako i u neorganskom svetu; to je neprestani uslov od nižeg ka višem nivou stvaralaštva.”

U neorganskom svetu poznate su strukture koordinatora i mnogih detalja njihove funkcije za koordinaciju, a u organskom svetu još nisu poznate. ”Mi znamo rezultate njihovih delovanja, ali ne znamo razne korake koordinacije koji dovode do tih rezultata, čak ni u tako jednostavnom procesu fermentacije. Mi danas ne možemo reći da li su ti koraci čisto mehaničke prirode kao u slučaju neorganskog sveta, ali nauka ne može to ni negirati. Pretpostavimo, ipak, da jednog dana uspemo da pokažemo da su koordinatori u molekulima života i u njihovim ćelijskim mikrokosmosima fizičke strukture slične strukturi neorganskog sveta i sa sličnim načinom rada, što neće značiti i pobedu mehanicističkog pogleda na život. Ostaće još uvek tajna živog biđa i njegovog unutrašnjeg sveta, a naročito tajna čovekovog živog bića.” Pupin se pita da li se pomoću fizičkih zakona, ”jezika prirode”, može opisati stvaralački proces koji dovodi unutrašnji svet živog bića do opstajanja, a da se ne upotrebi rečnik spekulativne filozofije. Sam daje potvrdni odgovor na to pitanje: ”Naša majka-Zemlja je sićušna trunka prašine u materijalnom univerzumu ali, kao dom stvaralačkog čovekovog bića, ona postaje kruna stvaranja. Čovekov život je, koliko znamo, najviši proizvod stvaranja i on je najdragoceniji haos iz aktivnosti njegovih bezbrojnih molekula života i gradi kosmos čije prisustvo mi osećamo u unutrašnjem svetu našeg stvaralačkog bića i naše svesnosti; jezikom nauke to bi se moglo opisati kao vrhunac stvaralačke koordinacije. Njegov kosmos je verovatno idealni kosmos koji su pesnici stare Grčke imali na umu kada su ga prikazivali kao stvaralaštvo olimpijskih bogova.”

Izlažući naučne činjenice i saznanja, kao i potvrđena istorijska iskustva, generički pravi prelaz od fizičke do duhovne stvarnosti. Kao što se fizička stvarnost potvrđuje eksperimentom, tako se i duhovna stvarnost potvrđuje istorijkim opstajanjem verovanja u postojanje duše. ”To verovanje je suština izvučena iz čovečjeg iskustva. Nijedna fizička stvarnost ne počiva na širem i dubljem iskustvu od ovog verovanja. Duša je stvaralački koordinator koji bitiše u telu čoveka i koji upravlja njegovim funkcijama tako da načini od čovekovog života kosmos kao stvaralaštvo jednostavne zakonitosti i divnog reda. Naše verovanje u postojanje stvaralačkog duha je i koren naše vere u postojanje stvoritelja. Naše sadanje znanje, izvedeno iz čovečjeg iskustva otkako je počeo da živi na human način, odbacuje hipotezu da je stvaralačka snaga čovekove svesti najviši oblik stvaralačke koordinacije. Stvaralačka snaga koja je u nama je stoga uzrok verovanja da je naš stvaralački duh deo onoga koji je elektrone i protone, atome i molekule, kao i najsitnije jedinke žive materije obdario onim prvobitnim svojstvima što se manifestuju u kosmičkim procesima koje smo u ovim kazivanjima nazvali stvaralačkom koordinacijom.”

Kao što kosmički procesi stvaralačke koordinacije upravljaju evolucijom spoljnog materijalnog sveta, tako stvaralačka koordinacija utiče na evoluciju unutrašnjeg života čovečjeg duha, na sudbinu čovečjeg života. Čovek je pokazao božansko poreklo svog duha kada je počeo da shvata da je njegov život samo deo mnogo složenijeg i značajnijeg života, života ogromnog broja autonomnih pojedinaca, koji se svakodnevno bore za svoju egzistenciju.

Pupin ima viziju socijalne evolucije i predviđa ulogu socijalnih koordinatora. ”Najviši problem čovekovog stvaralačkog duha postaje vođenje složenog života od pretećeg haosa nekoordiniranog čovečjeg rada ka socijalnom kosmosu. Postupno rešenje tog problema je evolucija socijalnih koordinatora koji obećavaju da izvedu čovečanstvo u socijalni kosmos. Crkva i država su najvažniji među socijalnim koordi-natorima; oni su, slično fizičkoj strukturi čovečjeg tela, samo fizičke strukture primenjene u operacijama koordinacije. Ali, baš kao što čovečje telo postaje živi duh kada se probudi božanskim dahom stvoritelja, tako isto ovaj dah daje crkvi i državi živi duh koji će voditi njihove radnje i uneti u njih snagu one stvaralačke koordinacije koja će odvesti život čovečanstva u kosmos. Taj duh je koordinirani napor naših individualnih duhova, vođen najvišim idealima duhovnih dostignuća. Bez takvih napora život čovečanstva se neće nikad vinuti do pune slave socijalnog kosmosa, a život pojedinca — taj najdragoceniji poklon neba — izgubiće mnoge blagoslove kojima je bio obdaren kroz svoje blisko srodstvo sa božanstvom stvoritelja, ishoda svih duhovnih realnosti.”
Pogovor predstavlja najdelikatniji deo njegove Nove reformacije. Na sedam stranica razmatrana su pitanja duhovne stvarnosti. Izloženo je shvatanje da su stvaralačke koordinatore fizičke stvarnosti otkrivali Njutn, Faradej i Maksvel, a duhovne stvarnosti Hrist i njegovi sledbenici Petar i Pavle. To je paralelizam koji se dopunjava i ima zajedničko ishodište, smisao i cilj.

Pupinov naučno – filozofski sistem mišljenja može se shvatiti i iz završnog teksta.”Hristove propovedi su, prema hrišćanskoj religiji, najubedljiviji dokaz o vezi sa koordinacionim delovanjem duhovnih sila. Argumenti koji podupiru tu veru utiču na naš razum istom silom kao što to čine argumenti koji podupiru neku dobro potvrđenu fizičku teoriju. Hrišćansko poznavanje duhovnih sila, koje je otkrio Hristos, duboko je ukorenjeno u čvrstim temeljima ljudskog iskustva tokom blizu dve hiljade godina; to je zgrada koja je građena na tvrdoj steni iskustva, a ne na živom pesku proizvoljnih hipoteza. To znanje, kao i naučno znanje, jeste izvod nebrojsnih posmatranja i eksperimsnata, zabeleženih u istoriji čovečjih života; ono je stoga isto toliko pažljivo provereno i istinito kao što je i naše poznavanje fizičkih sila. Postupak koji se primenjuje na zakone akcije i reakcije duhovnih sila mogao bi se nazvati duhovnom dinamikom. Hristos je to učinio davno pre Njutna koji je objavio svoju dinamiku materije u kretanju, Maksvela sa njegovom elektrodinamikom i Karnoa sa termodinamikom. Ove nauke o dinamici odnose se na fizički svet. Dinamike nauke o fizičkom svetu su, naravno, neuporedivo jednostavnije od dinamiks duhovnog sveta, ali njihova međusobna sličnost, kako u pogledu forme tako i po evolucionom napretku, je očigledna. Ta sličnost nalazi najprostiju i najupadljiviju ilustraciju u nastojanjima duhovnih sila da transformišu život čovečanstva u kosmos, u živu strukturu jednostavnog zakona i divnog poretka. U tom pogledu način rada koordinacionih duhovnih sila podseća nas najživlje na način rada koordinacionih fizičkih sila, pa to i pokazuje najočigledniju sličnost između fizičkih i duhovnih realnosti. Hrišćanska religija je u životu i učenju Hrista videla najvišu duhovnu realnost koja je veru u Boga, kao ishodište svih duhovnih realnosti, usadila u dušu čoveka. Ta realnost, smatram, obdarila je naše duše duhovnim silama koje nas vode u duhovnu koordinaciju svakog pojedinačnog života i života čovečanstva. Ljubav, po Hristu, je najsnažinija od tih koordinacionih sila. Njeno koordinaciono delovanje u duhovnom svetu je veoma slično koorinacionom dejstvu gravitacione sile u fizičkom svetu. Hristos je to otkrio i objavio u svoja dva naloga: „Voli Gospoda Boga svim srcem, svom svojom dušom i svojim umom. Voli svog bližnjeg kao samog sebe.” Ovi nalozi su osnovni zakon u Hristovoj duhovnoj dinamici. Jasno je da se pod vođsgvom tog zakona možemo osloboditi dominantne ljubavi prema isključivo materijalnim stvarima i tako spasti naše sopstvene živote i živote čovečanstva od pretećeg haosa, transformišući ga u kosmos — u život jednostavnog zakona i divnog poretka.
Stvaralačka koordinacija vodi, stoga, u viši nivo stvaralaštva uz pomoć delovanja duhovnih sila, baš kao što se to čini u fizičkom svetu dejstvom fizičkih sila. Koncept tog opšteg koordinacionog procesa objedinjuje dva sveta međusobno, tako da naše razumevanje jednog pomaže razumevanju drugog. Gajenju ovakvog gledišta doprinele su i sledeđe reči svetog Pavla, koje je uputio Rimljanima: „Kao što je On od stvaranja sveta video jasno i nevidljive stvari, tako su i ove stvorene stvari shvatile nevidljivo, čak i njegovu večnu snagu i božanstvo.”

Duhovne realnosti su nevidljive, ali su one ilustrovane i učinjene razumljivim preko fizičkih realnosti, otkrivenih fizičkim stvarima koje su stvorene. Prema tom tumačenju apostolovih reči, fizičke i duhovne realnosti se dopunjuju. One su dva graničnika istih realnosti; jedna od njih obitava u duši čoveka, a druga u stvarima spoljašnjeg sveta. Tu leži jedan od osnovnih razloga zašto se nauka i religija dopunjuju. One su dva stuba velikih vrata kroz koja čovekova duša ulazi u svet gde obitava božanstvo. Ako znaci ovih vremena ne obmanjuju, onda postoji opšta težnja ka takvom duhovnom stavu. Tu težnju ja nazivam novom reformacijom.”
Izlaganja o paralelizmu, analogijama i dopunama duhovne i fizičke stvarnosti mogu sigurno i danas da posluže, ne kao krajnje istine i zaključci, već kao pregled dosadašnjeg ljudskog poimanja, kao mudra pouka i kao inspiracija za dublje razmišljanje.

Pupinova Romansa o mašini

Sam naslov knjige Romansa o mašini ili Romansa mašine, i jedan i drugi prevod originalnog naslova Romance of the Machine ima smisla, nagoveštava pozitivan pristup raspravi o smislu mašine i mašinske civilizacije.
Tokom čitave istorije čovek je tražio i sve više pronalazio pomoćna sredstva koja mu olakšavaju život. Poluga, točak i parna mašina revolucionarna su otkrića koja su postepeno oslobađala čoveka teškog fizičkog rada. Hrišćani su to primali kao božju kaznu Adamu da jede hleb, u znoju lica svoga. Civilizacija, već u devetnaestom veku, poprima obeležja mašinske civilizacije, što postaje njena potpuna karaktetristika u dvadesetom veku, kada Pupin piše ovu knjigu.

Deklarativni odnos prema mašinama nikada nije bio naročito pozitivan. Tipično je da mašine ne vole filozofi, umetnici i aristokratija. Razlozi za animozitet prema mašinama, sa psihološkog aspekta, imaju opravdanje. Mašine daju tempo, stvaraju osećaj ubrzanog vremena, oduzimaju čoveku superiornost. Radnici i administaracija plaše se mašina iz socioloških i ekonomskih razloga, jer automatizacija smanjuje broj radnih mesta, stvara opasnu hiperprodukciju proizvoda.

Pupin, na literarno-filozofski način, ”brani” mašine i mašinsku civilizaciju, i argumentovano joj daje puni smisao i uzvišenu misiju. Objašnjava postojanje kosmičkog reda i kosmičke mašine u kojoj je, za život na Zemlji, glavni pokretač Sunce. Energetski tok sunčevog zračenja predstavlja osnovni izvor fizičke snage i evolucije života na Zemlji. Naučna misao mora videti u toj kosmičkoj operaciji dejstvo kosmičke mašine koja izvlači svoju pokretačku snagu iz ognja naše centralne zvezde – Sunca.”Pomisao da jedna prozaična mašina, snadbevena vatrama iz sunčeve peći, predstavlja osnovu stvaralačkih procesa na našoj majci – Zemlji, možda će povrediti osećaje neke estetičarske duše. Takva duša uživa u poetičnoj mašti predaka koji su u našoj centralnoj zvezdi videli Boga čiji se darovi dobročinstva izlivaju na zemaljski život. Ne manje povređuje takve estetičarske duše priča nauke koja kazuje da su nebrojane zemaljske mašine, izrađene samom prirodom, ishranjivane istom džinovskom kosmičkom mašinom i da sve one večito rade na održavanju života na našoj zemaljskoj kugli.”
Biljke predstavljaju mašineriju za razdvajanje kiseonika i ugljenika iz molekula naše atmosfere, što je najvažniji proces za opstanak i evoluciju života na Zemlji. Veštačka mašinerija i mašinska civilizacija samo su sitne i grube kopije prirodnih mašina. Drvo, kao prirodna mašina, obnovljivo je, dok mašine koje su stvorili ljudi nemaju te sposobnosti. Osim sopstvene regeneracije drvo, pored fotosinteze kojom proizvodi kiseonik, stvara još dva proizvoda plodove i ugalj. Te savršene prirodne mašine naučile su čoveka kako da koristi njihov način rada i prihvati pouke iz prirode, čim je svetlost uma postala vodilja u njegovom životu. Pupin citira pouke iz Jobovog epa: ”Pitaj marvu i ona će te poučiti; pitaj i ptice u vazduhu i one će te poučiti; ili govori sa zemljom i ona će te poučiti; i riba u moru će te poučiti”. Job je znao da je jezik prirode neiscrpan izvor saznanja i da ga čovek treba učiti. Pravi cilj nauke je da blagonaklono, bez predrasuda, otkriva i tumači jezik prirode. Razumevanje prirode pruža uvid u prirodne zakonitosti, u večitu istinu. Ta istina će čoveka učiniti slobodnim, a ”ta sloboda ne znači samo oslobođenje od tereta neznanja, već i od tegoba fizičkog rada”. Primer je pronalazak parne mašine koji je pomoglo čoveku da se oslobodi zabluda verovanja u perpetum mobile i da ga oslobodi teškog fizičkog rada.

Najveći deo priče o mašinama vezan je za razvoj Sjedinjenih Američkih Država. One su imale najdinamičniji razvoj u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka, upravo zbog pronalazaka i primena mašina. Parne mašine i lokomotive, telefoni i automobili samo su, u toku devetnaestog veka, privukle pedeset miliona ljudi iz Evrope koja je zaostajala. Jačanje Unije američkih država nije išlo samo od sebe već je vođeno brižljivim strateškim planiranjem. Džordž Vašington, idejni tvorac Unije, javno je isticao da je učvršćenje zajednice, na ogromnom prostoru sa različitom klimom, običajima i religijama, veliki poduhvat u jedan veliki eksperiment. Taj eksperiment su njegovi sledbenici brižljivo vodili ka uspehu, ali je i Linkoln, u svom čuvenom govoru 1863. godine, naglasio da se sudbina ovog velikog nacionalnog eksperimenta nalazi na prekretnici. Te godine, Linkoln je podržao tadašnje duhovne vođe Amerike Džosefa Henrija, Frederika Bernara, Vilijama Drajpera, Endrju Vajta i Danijela Džimlena da osnuju Nacionalnu akademiju nauka. Ova akademija je 1778. godine osnovala Univerzitet Džon Hopkins. Stvoreni su uslovi za razvoj mašinke civilizacije. Sledbenici Vašingtona i Linkolna poštovali su strateške planove da se Unija može suštinski učvrstiti samo jakim i međusobno zavisnim ekonomijama pojedinih država. Jake ekonomije stvorene su primenom parnih, a zatim gasnih i električnih mašina, kojih je u Pupinoveo vreme bilo preko dvadeset miliona. Ekonomije su fizički povezane izgradnjom moćne mreže železničkih pruga. Razvoj železničkog saobraćaja zaposlio je više miliona ljudi. Otkriće telefona i razvoj telefonskog saobraćaja još više je učvršćivao Uniju i zaposlio novih pet miliona ljudi. Sumnju da je Unija eksperiment konačno su oterali automobili kojih je, do posle Prvog svetskog rata, bilo više od 25 miliona. Pupin zaključuje da Unija američkih država ”nije više u nesigurnoj eksperimentalnoj fazi, kao što je to bila u danima Vašingtona, Vebstera i Linkolna – nego je čvrsta kao stena Gibraltara”. Pupin zaključuje da je američki eksperiment završen primenom Vašingtonovih i Linkolnovih ideja o demokratiji i ustavnoj slobodi koje su konsolidovale američke mašine.
Romansa o mašini nije samo traktat o Američkoj uniji i njenom osmišljavanju. Amerika je primer koji potvrđuje da mašine uzdižu čovekov život na konforniji nivo, povezuju narode, učvršćuju demokratiju i međuljudske odnose. Pupin, u inženjerskom obožavanju mašina, vidi mnogo dublji smisao. Kaže da pobožni seljak pored puta kleči u molitvi pred drvenim likom Hrista, ne klanjajući drvetu već duhu koji ga približava Bogu, uveravajući ga da je dete voljenog tvorca. ”Nije materijal mašine i njena mateerijalna usluga, nego duh iz njih, kojeg obožavaju naučnici i inženjeri. Taj duh ih je približio nedrima majke-prirode, iz kojih je on i iznet na videlo; to otkriće ih uverava da im je priroda naklonjena i da ih vodi u njihovim naporima da doprinesu razvoju više civilizacije, samo ako hoće da nauče kako razumeti njen govor. Mašina je vidljiva potvrda bliske veze između čoveka i duha večne istine koja vodi oštroumnu ruku prirode. To je i duh koji je inspirisao Galileja, Njutna, Faradeja i druge strpljive učenike jezike prirode.”

Uočava da se pronalazaštvom otkrivaju novi prirodni zakoni, ”večne istine”, i ugrađuju u funkcionisanje mašina. Tako električne i elektronske mašine funkcionišu na osnovu zakona nevidljivih oblika materije – magnetnih i električnih polja. Za funkcionisanje i bolje iskorišćenje toplotnih mašine otkrivene su složene stohastičke zakonitosti kretanja materijalnih čestica. To su ”večne istine” višeg reda. Čovek, pronalazaštvom i otkrivanjem sve viših istina, postaje sve više slobodan i približava se opštem jedinstvenom duhu.
Svoje shvatanje da je poenta kod mašina, ne u njenoj materijalnosti, već u njenom funkcionisanju, ideji, duhu koji izvire iz mašine izložio je u vremenu kada još nisu postojale računske, mikroprocesorske mašine. U savremene mašine čovek prenosi svoju logiku, prenosi svoj duh, a one, bukvalno, misle na određen način. Otpor humanista i strah u odnosu na mašine, iako su lepi pogledi iz satelita, danas je suštinski veći nego ikad. Mašine poseduju memoriju veću od ljudskog mozga, misle milion puta brže od čoveka, kao u šahu, lako ga pobeđuju u logičkim radnjama. Pupin je u pravu kada govori samo o mašinskom duhu, u prenosnom smislu, jer ga mašine defakto još uvek nemaju. Ostaje samo pitanje da li bi danas, kad pojedini futuristi prognoziraju da će mašine postati duhovne, mogao da se kao argument uzme i Pupinov generički način zaključivanja o prenošenju sve viših ”večnih istina” u funkcionisanje novih mašina. Dublje poznavanje Pupina dalo bi drugi zaključak. On je daleko od shvatanja kakvih je bilo u njegovo vreme, koja i danas nisu usamljena, da i svi organski sistemi, uključujući i čoveka, funkcionišu kao automati.

Često citira Sveto pismo i veliča Hrista, duh je za njega nešto posebno. Kada piše da je i drvo prirodna mašina koja funkcioniše na osnovu duha večne istine, ne podrazumeva da to drvo koje lista, daje plodove i reprodukuje se, poseduje i sam duh. On se drži hrišćanskog verovanja da je duh dodeljen samo čoveku.

© 2011. / MihajloPupin.info / Sva prava zadržana.